Нова српска политичка искуства и њихово игнорисање данас

 Нова српска политичка искуства и њихово игнорисање данас

Не знам ни сам зашто, започео бих од Петог октобра који је бар на три начина 

оставио траг у српској политици, међу политичарима и гласачима.

1)  Најпре, искуство лошег јединства. Лажног, привременог јединства. 

Мислим, наравно, на ДОС у којем је било осамнаест странака. 

Све су се биле ујединиле против Слободана Милошевића. 

Не бих могао да се сетим у овом тренутку шта је био разлог, 

али од опозиционих странка искључиво СПО није ушао у ту странку.

СРС (Радикали) који неко време и јесте био у власти са СПС-ом и ЈУЛ-ом,

није био унутар ДОС-а и делио је мишљење о ДОС-у заједно са СПС-ом.

Ако оставимо СРС, који је био близак СПС-у и ЈУЛ-у у том периоду, 

и СПО који је идеолошки свакако могао да се уклопи у ДОС,

али из неког разлога није био укључен у ову коалицију, 

испада да су се малтене све странке укључиле у ДОС те 2000. године. 

Осамнаест странака се ујединило против Слободана Милошевића, 

да ствари упростимо на тај начин. Њих је уједињавало то што су против

некога или нечег. Потпуно идеолошко шаренило. 

Неки су хтели да се Милошевићу виде леђа, јер нас је наводно он

завадио са Западом, одвео нас у изолацију, сиромаштво, санкције, итд. 

Неки су хтели да му виде леђа само зато што су у њему видели настављача

комунизма, ако не у идеолошком смислу, онда макар у кадровском. 

Не треба објашњавати да се од Другог светског рата до дана данашњег

може говорити о сукобу четника и партизана. 

Међутим, није то био само бунт против комунизма са српског, 

монархистичког и четничког становишта, већ уједно и са становишта

либерала, слободних грађана, људи окренутих Европској унији, 

капитализму, другачијој економији од тадашње, Западу, САД, итд. 

Само те две струје кад бисмо посматрали, могли бисмо да замислимо

како и иду и не  иду заједно. Међутим, ту је било и левичара, 

људи који су бар себе сматрали левичарима. Рецимо, социјалдемократе,

или већ и ДС, који се сматрао левим центром и припадао Интернационали. 

Деловало је да је кривац пронађен, или читав скуп криваца,

одговорних за дугогодишње недаће српског народа.

Временом је дошло до читавог низа сукоба, 

при чему се највише говорило о сукобу између ДС-а и ДСС-а, 

Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице. У међувремену, 

из ДС-а се издвојио ЛДП Чедомира Јовановића, који je представљао

екстрем чак и у односу на ДС, а камоли на ДСС, 

макар ако говоримо о евро-фанатизму, негованом без резерве. 

Када је премијер Зоран Ђинђић убијен, поједини медији говорили су 

да је на посредан начин Војислав Коштуница био одговоран за његово убиство, 

док су неки говорили и о одговорности Чедомира Јовановића, 

као и Небојше Човића за исто кривично дело. У сваком случају, 

питање је у ком смислу је ко био повезан са тзв. Земунским кланом, 

ко је све заправо био умешан у ово и од страних фактора, 

али за тему нашег искуства - битно је схватити да нам никаква

гаранција није било то што смо се сви ујединили у једном тренутку. 

Ујединили смо се јер нам је неко био лош, најгрубље говорећи,

превиђајући притом све наше мане. Мане "главног и одговорног"

биле су темељ нашег уједињења и кад је он склоњен, 

остали смо "сами" једни с другима. 

Ово искуство људи често заборављају, 

или о томе нису никад ни размишљали. 

Свеједно, у садашњем тренутку (децембар 2024.) 

је разним људима (инспирисаним углавном Н1 телевизијом)

нејасно зашто постоје они који се неће укључивати 

у борбу против СНС-а на овим таласима. 

Напросто, људима је мука од таквог шаренила,

неодређености, "јединства" у борби против нечег,

које би се расуло чим би се СНС склонио са власти

и можда поново дошло чак и до међусобних... убистава?

-------------

Дакле, заборављамо убијеног премијера од стране дојучерашњих савезника. Неко је означавао Коштуницу као посредног учесника у томе, неко Чедомира Јовановића, а неко Небојшу Човића. 
Нека буде тачна бар једна ствар од наведених - да ли ико здраве памети размишља о таквом "јединству" поново?

--------------

Друга ствар у вези са Петим Октобром. Однос покретача промена

према навијачима или генерално према људима који би требало да гину по улици. 

Дакле, многи не знају о чему причам, али Б92 јесте додељивао захвалнице

навијачима Црвене Звезде јер су учествовали у Петом октобру. 

Постоје фотографије које сведоче о томе. 

Неколико година касније, најбуквалније исти људи са те захвалнице

завршили су у емисији Инсајдер, произведеној од стране Б92, 

овог пута приказани као криминалци. 

Када је било потребно мобилисати што више људи,

ангажовати људе који су спремни на сукобе са полицијом, 

а навијачи дефнитивно јесу склони инцидентима тог типа, 

и, када је требало ангажовати управо навијаче

најпопуларнијег спортског друштва у земљи, 

како би се ствар што више приказала као народна ствар,

онда ти људи нису били криминалци. 

На неки начин, ово је исто што и прва наведена ствар:

напросто се види како људи који заједно руше власт

касније долазе у ову врсту сукоба једни са другима. 

Међутим, није само то. Овде је реч о искоришћавању

уличних "војника". Што би се рекло, револуција једе своју децу. 

Давањем захвалница је подизан култ навијача, поготово навијача

наведеног клуба, да би се касније непрестано жалили на њих. 

Током свих каснијих година веома често су сатанизовани,

представљани искључиво као заступници ретроградних идеја,

као друштвени талог, шљам, канцер друштва, итд. 

Заиста страшно незрео однос према члановима сопственог друштва,

а такође и веома нетактичан. 

Када нешто представљате толико

тенденциозно, онда ће људи чак и намерно терати контру

у односу на то што сте представили. Упадљиво је непознавање

српског менталитета, при чему је у првом реду битан инат,

као и чињеница да ће у одређеном узрасту (а навијачи

већином спадају у тај узраст) људи намерно опонашати

негативне моделе, а и генерално су толики значај

придали овој друштвеној групацији да су шансе биле 50-50

у смислу да ли ће то сад бити осуђено или испромовисано

када они направе Инсајдер. Г е н и ј а л ц и. 

Како год, јако чудан однос који су медијски весници Петог октобра (Б92)

имали према навијачима доводи дотле да данас, управо данас (децембар 2024.)

имате навијаче Црвене Звезде који се јавно ограђују од било какве 

борбе са влашћу и избегавају да буду увучени у то. 

Међутим, то се од њих често тражи искључиво због њихове популарности

и моћи. Ја лично, као особа која не навија за тај клуб, 

не могу да схватим зашто их уопште неко и пита за мишљење,

али и генерално не видим поенту тога, а посебно због тога

што би их опет врло брзо медијски сахранили чим би се разишли идеолошки. 

У атмосфери када кључа искључивост код многих Вучићевих противника, 

у смислу да ко не размишља као они и не подржава управо њихов метод протеста, 

а многи су само опрезнији и паметнији од њих, 

морам да признам да ми је лично јако драго што се навијачи Звезде

не укључују у све ово. Ствара се језива поларизација

где се отприлике све своди на следбенике Н1 и следбенике Вучића. 

То је просто невероватно, страшно заглупљујуће и за то одолевање притисцима

да се у ово званично укључе - треба им честитати на одговорности. 

Заиста, многи људи већ миришу грађански рат у ваздуху услед

многих сукоба и ружних речи које ова два табора упућују једни другима. 

Коктел тешких емоција, оптужби, гнева, беса, незадовољства, 

оправданог и неоправданог, јесте нешто што треба да се усмери, 

култивише, а не да се пожар шири и ствара хаос. Ситуација је компликована, 

али не треба да постане још више компликована. Свака реч, свака ружна реч,

свака прозивка - а интернет је плодно тле за то - призива зла дела,

која ће се већ обити можда и преко недужних људи, а наводно се боримо против тога. 

Стиче се утисак да људи губе такт и опрезност. Замислите да се у цело то стање

укључе и навијачи било ког фудбалског клуба, стајући на било чију страну. 

Заиста ван памети. Уколико неко тврди да они стоје уз СНС, 

мислим да за многе навијаче Звезде то уопште није тачно, 

неки су дефинитивно у вези са СНС-ом, али мислим да то није поента. 

------

Поента овог је да видите каква искуства имају навијачи тог клуба

у вези са најпре хваљењем, а затим жигосањем од стране медија. 

Можда је неко сада више размишљао како да их амортизује, придобије, 

неутралише или како год то звали, па је у томе и успео. 

То значи да је нешто научио из тог искуства, а видите и сами

да се цела околност понавља. Неко покушава да их придобије

из истих разлога као и Петог октобра, али ствари не иду.

Не можете да се љутите што је неко успео у истом циљу који имате и ви,

али ви сте те људе сами означили као криминалце и годинама их жигосали

и сада то игноришете. 

----

-----

3) 

Трећа ствар у вези са Петим Октобром јесте разочарење. 

Људи јесу разочарани у вези са променама које су очекивали. 

Разочарење није функционално осећање. То што смо разочарани

неће нас натерати да било шта радимо, већ ћемо напросто седети разочарани. 

Не кажем уопште да је то добро, али нисам можда најпрецизније назвао то на шта мислим. 

Мислим и на то разочарење, али мислим и на неповерење. 

Након таквих надања, очекивања, тако жарког веровања у промене, 

заиста је наступио један хладан туш. То људе надаље држи у некој врсти грча. 

Људи су напросто видели да је једно то што они мисле, оно у шта се надају, 

а нешто сасвим друго оно што ће се десити. Притом, неко се вероватно и игра

с тим шта ми мислимо, у шта верујемо, чему се надамо. Зато људи пригушују 

своја очекивања, не желе више да се преваре као онда. Тужно је све то. 

Стиче се утисак да људи више немају коме да верују, на крају не верују ни самима себи. 

Веома често људи се окрећу нестраначким покретима, било да је реч о ХО "Срби за Србе", 

Народним патролама, Удружењу "Свети Сава" из Лазаревца, итд. Људи верују разним личностима

из разних области живота, али заиста јако често не верују политичарима, представницима странака, 

а то није нимало нелогично. 

Већ дуги низ година преко пола гласачког тела уопште не гласа. 

Реалну популарност нема готово нико. 

Јер, укупан број нашег становништва

јесте већи скуп од гласачког тела. Постоје људи млађи од осамнаест. 

Дакле, када видимо резултате гласања ми од старта не видимо цело становништво,

већ само пунолетне. Па, опет од свих њих који имају право гласова половина не гласа. 

Затим, од оних који гласају за ову власт не гласа најчешће половина. 

А ти што гласају често то раде услед тоне новца потрошене на билборде, 

рекламе, скупове, позиве, пунктове по улицама, итд. Веома је лако видети 

да чак и најспомињанији домаћи политичар нема реалну популарност, 

или свакако не велику. Људи више никоме не верују. 

Некад стичем утисак да људи ово заборављају и не разумеју колико је легитиман став

код многих од нас да заиста никоме не дајемо глас и не укључујемо се у политичке борбе. 

----

Све ове чињенице које сам навео не спречавају појединце да нас који нисмо за Н1 покрет аутоматски сврстају уз Вучића - што апсолутно није тачно. Превиђа се много тога, заоштрава се ствар, као у време ДС-а и радикала. Постоји много тога што није ни једно ни друго, огроман број људи се у ово једноставно неће укључити. 

----

Надам се да сам бар мало помогао људима који хистерично убеђују многе од нас да бисмо морали да се укључимо у нешто - а заиста не морамо. Штавише, постоји изрека "свако се чеше тамо где га сврби". 

Шта под тим мислим? СНС је настао као хибрид ДС-а и СРС-а. Можда се неко осећа одговорним?

Ја не. Ја сам гласач ДСС-а био годинама и обе те странке сам сматрао одбојним. Такође, били су често као крпа и закрпа. Једни без других нису могли.  Гласало се за ДС "да не дођу радикали", а не због ДС-а, као што је СРС прикупљао поене сваком грешком ДС-а и непрестано су изгледали као патриоте у поређењу са "жутим издајницима". 

Затим, ја нисам либерал, а мислим да либерализам као идеологија носи страховиту одговорност у овим околностима где се игнорише знање стручног лица, али не само у томе. 

Страшно је колико се наглашава другачији угао гледања, другачије мишљење, слобода да се другачије мисли - а да се за цело то време не говор о знању. 

Испоставља се, када се тако банално понавља та мантра, или да знање није битно, или да ни не постоји, или да је довољно имати било какво "другачије мишљење". Ни упола толико се не говори о знању колико о мишљењу. 

Зна се како гласи једна изрека о мишљењу и задњици, а заиста и јесте тако. 

То је као када рекламирате алкохол, а упоредо с тим немате образовни програм о последицама алкохола, вожњи у алкохолисаном стању пре свега. Или га имате, али у драстично мањој количини. 

Све може да се гледа овако, може онако, ниједна категорија традиционалног, српског живота није била поштеђена релативизације, довођења у питање, као што није ни било какво наследство из СФРЈ било поштеђено. Битно је стално потенцирати да све може да се гледа другачије док не дођемо до ситуације да ипак постоје нека стручна лица, некакво знање,  некаква статика, некаква физика, некаква одговорност. 

Колико често се говори о одговорности, а колико често о слободи? 

Одговор знате и сами, али чија је то одговорност? 

Сигурно не нас који и нисмо потенцирали ту слободу непрестано,  али не само непрестано, него и без образложења. 

Такве људе ово све највише сврби, нас који нисмо либерали - заиста не. 

Ни трунку не осећам одговорност, јер ја нисам гуслао о реформама, Европи,  заобилажењу закона, Устава, брзини, неспавању, вагону који успорава воз,  тј. нисам идеолошки припадао том ложењу. Ја сам управо гласао за ДСС, а и многи други, јер су барем говорили ПРЕ СВЕГА о поштовању установа, Устава, права, закона, реда, итд. Рецимо да сам у очима многих фашиста,  али заиста могу мирно да спавам. Идем да спавам, што би рекао ходајући мотивациони постер. 

ИДИТЕ ПА СПАВАЈТЕ